U jubilarnom broju NIN-a 1974. u tekstu “Večna Kazablanka”, Žika Bogdanović, glavni urednik za kulturni dodatak, piše: -

​

“Namera mi je, naime, kada sam preuzimao mesto urednika kulture, bila da u NIN-u, posle povlačenja velike prethodne generacije, koju su predvodili Borislav Mihajlović-Mihiz, Miodrag B. Protić i Bora Glišić, okupim NAJJAČU KRITIČARSKU EKIPU koju je list ikada imao. Vladimir Stamenković već je bio tu, neumitan kao vreme; Đorđe Kadijević možda nije izražavao sve ukuse, ali je činjenica da se kao likovni znalac, sve više dobijajući na specifičnoj težini, održao tokom sledeće tri decenije, pouzdano govori da je prst koji mi je na njega ukazao, bio dalekovid. Paradoksalno, sa književnim kritičarem bilo je znatno više teškoća – bar, dok mi se pogled nije zadržao na DUŠANU PUVAČIĆU, iz tadašnjih „Književnih novina“, modernom prononsijeru literarnih vrednosti i sjajnom, neuobičajenom za jednog kritičara, stilisti. Zaista mislim da mu NIN duguje više nego on NIN-u; i ako uopšte ima poetske pravde, možda se ona sastoji i u tome da mu još nije nađena zamena, iako ovaj list stoji i za najveće književno/romansijerske nagrade u nas.

 

Ali kako ništa, po najmanje kritičari - „Recite mi makar jednog kritičara kome je ikad podignut spomenik“ - umeo je da kaže iz nekog razloga kivni Jan Sibelijus – ne traje predugo, i ova se, zanimljivo, skladna ekipa živopisnih individualnosti polako gubila u nedostatku smisla. Najpre nas je napusio Dušan Puvačić, trajno se nastanivši u Engleskoj; i pri tom, ideja da odande nastavi da živi s ovdašnjim književnim praksisom nije uspela. Ispostavilo se da kritičar nije isto što i romanopisac, pogotovo kakav je bio Borislav Pekić.

 

Nije potom dugo trebalo da nas napusti Dragutin Gostuški, a i sa filmom nije ništa bolje jer sam se i ja spremao za odlazak....”

​